Ukoliko poznajete osobu koja uporno odbija da se vozi liftom iako živi na desetom spratu, moguće je da se suočava sa strahom od zatvorenog i skučenog prostora.
Stručnjaci bolnice “Maunt Sinaj” klaustrofobiju definišu kao “anksiozni poremećaj koji se manifestuje iracionalnim strahom od malih prostora. Ljudi koji imaju klaustrofobiju se često osećaju skučeno i kao da se nalaze u zamci bez izlaza.
Kada osete da su ograničeni u prostoru, ljudi koji boluju od klaustrofobije ispoljavaju tipične simptome napada panike poput znojenja, kratkog daha, hiperventilacije i drhtanja, dok neki ljudi imaju ekstremne reakcije poput povraćanja i nesvestice.
Šta je uzrok klaustrofobije?
Postoje brojne teorije o uzroku klaustrofobije, ali preovladava mišljenje da strah od zatvorenog prostora nastaje kombinacijom okruženja i genetskih faktora.
Ukoliko ste imali traumatično iskustvo u detinjstvu (bili ste zaključani u nekom prostoru ili zatvoreni nekoliko sati), ovo prisećanje na opasnost (bilo stvarnu ili imaginarnu) može da kulminira u reakciju straha kada se ponovo nađete u istoj situaciji.
Ovo ne mora da važi samo za decu, jer se neki ljudi prvi put suočavaju sa strahom od zatvorenog prostora tek kasnije u toku života, a iz istih razloga kao i deca. U bilo kom periodu života možete da se nađete u situaciji da ste zaključani ili zatvoreni u malom prostoru što će možda vaš mozak povezati sa strašnom sudbinom i ishodom. Klaustrofobija može da bude posledica jednog jedinog događaja ili da se javi usled ponavljanja istih nelagodnih situacija.
Na primer, izlaganje samo jednoj magnetnoj rezonanci može da pokrene klaustrofobiju, dok konstantno čitanje i praćenje vesti o strašnim pričama ljudi koji su, na primer, bili živi zakopani može da ima sličan efekat.
Ova fobija, koja nastaje posmatranjem, ponekad se naziva i posrednim klasičnim uslovljavanjem. Deca koja su posmatrala roditelje koji pate od klaustrofobije mogu da se suoče sa ovom fobijom iako ranije nisu pokazivali simptome. Naravno, u ovom slučaju deca mogu da imaju genetsku predispoziciju za klaustrofobiju.
Dakle, moguće je da postoji evolutivna komponenta kod klaustrofobije: izgleda da smo unapred programirani da prepoznamo i osetimo strah u neprijateljskim okruženjima i da na određeni način odgovorimo na njega.
Neurolozi su otkrili mali deo u mozgu koji obrađuje memoriju i emotivne odgovore poput straha i nagona za preživljavanja i koji se amigdala, a povezana je sa klaustrofobijom. Doktor Fumi Hajano je proučavao pacijente s napadima anksioznosti i otkrio je da generalno imaju malu amigdalu što vodi kao tome da se ponašaju neuobičajeno i da imaju zajedničke simptome kao i ljudi koji imaju napade anksioznosti.
Izvor: national geographic