ПОЕМА ”ГЛАСОВИ НЕБА НАД ЗЕМЉОМ”
Александра Б. Лаковића
Посвећена крагујевачком погрому и свим злочинима над децом будућим и прошлим.
ЛИЦА: деца стрељана у Шумарицама 21. октобра 1941. године
МЕСТО: небо испод Шумарица
ВРЕМЕ: између њих и нас
ПОГОВОР Братислав Милановић
Поема ”Гласови неба под земљом”, Александра Б. Лаковића или поема у два времена, писана је густо, готово у једном даху. У тридесет седам певања, Лаковић је гласом мртвих проговорио о смрти, насилној, али и о животу оних, који ће ту смрт моћи да појме тек кад их властита смрт буде изједначила са жртвама.
Крагујевачка трагедија јесте тема ове поеме. Али, Лаковић ту трагедију не своди на фактографију, већ о њој говори узвишено, издижући је на чисто песничку раван. Тако се конкретан злочин – стрељање у Шумарицама – подводи под свеопште зло.
Речи: невино, насилно, понављају се као ехо те трагедије. То је заправо лајтмотив који се провлачи кроз целу поему.
Гласови који допиру из дубине Лаковићеве поеме, преиспитују наше памћење и нашу савест. Али, нас умирују:
будите безбрижни
све смо опростили.
У том помирљивом тону завршева се и поема:
уопште
нисмо љути
ни на кога.
О ПОЕМИ Зоран Петровић
Посебност поезије Александра Б. Лаковића, посвећене жртвама крагујевачког октобра, у најмању руку је двојака. Прво, то је напор аутора да на сасвим нов и оригиналан начин, пред нас призове дијалог мртвих и живих, то је једино рационално и истовремено ирационално искуство које је понекад доживео свако од нас не знајући му праву природу, смисао и сврху, али осећајући да се тиме руше временске и просторне баријере у којима нас држи свакодневница коју ми сматрамо својим животом.
Судећи према болу који се ту осећа, места као што су Шумарице јесу места на којима не станује време и та чињеница овакав дијалог не чини само могућим већ и неизбежним…..