Trecim mestom na poslednjoj ovogodišnjoj trci završio sam deseti na Svetskoj rang listi odnosno sedmi na kvalifikacionoj rang listi za Paraolimpijske igre u Tokiju naredne godine.
Da bi Vam bilo približnije koliki je ovo uspeh za nas, u najkracim mogucim crtama opisacu Vam sezonu
Mala greška je nacinjena , ali snažna
volja i iskrena vera su je ispravili.
Na prvu trku Svetskog kupa u Australiji nismo otišli(2.mart), jer našim propustima nismo dobili vizu. To je dalje rezultiralo naš pad na svetskoj rang listi,(30.mesto) bliže receno otežan ulazak na startne liste za trke (pored trka svetskog kupa tu su bile trke svetske serije koje nose mnogo više bodova ukljucujuci i Svetsko prvenstvo kao veliko finale, podsetio bih Vas da sam bio osvajac srebrne i bronzane medalje na SP u Auklandu, Novi Zeland 2012. godine i Edmonton, Kanada 2014.godine), a još bliže receno to se odnosilo i na kvalifikacione trke za igre.
Prvu trku svetskog kupa radili smo u junu mesecu u Francuskoj. Na ovoj trci smo prošle godine pobedili. Znali smo stazu i skromno receno, išli smo na pobedu. Uz peh koji smo imali prvoj izmeni(prelazak sa plivanja na trcanje), na liniji cilja slegli smo ramenima i “zadovoljili se ” cetvrtim mestom sa 23″ zaostatkom za treceplasiranim takmicarima iz Izraela.
Prva sledeca šansa i šansa koju smo znali da moramo iskoristiti bilo je Evropsko prvenstvo u Valensiji, Španija u septembru mesecu.
Dok su svi konkurenti do tog trenutka ,imali po 7 trka, nama je ovo bila tek druga.
Ova trka nam je bila cilj sezone. Pored preko potrebnih bodova, išli smo sa ciljem da osvojimo medalju i da se zaviori zastava Srbije. Pre osam godina na Evropskom prvenstvu održanom u Španiji, moj tadašnji pilot, a sad naš selektor i trener, Marko Pavlovic i ja bili smo prvaci starog kontinenta, to je ujedno bio motiv više za ovom željom.
Rekli bi smo da nikad spremniji nismo otišli. Medutim, nevreme koje je zadesilo Valensiju tih dana, bilo je nezapamcenog i za starosedeoce ovog grada. Start trke bio pomeren za nekoliko sati. Zbog jacine vetra ukinuti su svim takmicarima aero tockovi.
Mi smo na trku poneli tockove za trening kao opciju B, što nam je u celokupnoj trci oduzelo nekoliko sekundi
Plivacki segment je bio dosta nemiran. Puno udaraca u borbi za mesto u mirnoj vodi i brži talas. Konkretno ja, izašao sam iz vode sa oplavelim levim okom i izgubljenim kontaktnim socivom. Vremena za konstatovane bola nemate. Ogroman napor na bicikli da smanjimo razliku za vodecim nas je dodatno istrošila pa smo trku ipak završili cetvrtoplasirani sa 44″ zaostatka za treceplasiranim tandemom iz Francuske
Još jednom-tako blizu, a tako daleko.
Nakon ove trke napredovali smo sa 23. Na 16. Mesto na svetskoj rang listi i dobili prve bodove na paraolimpijskoj kvalifikacionoj listi.
Tih dana formirale su se liste za poslednje dve trke svetskog kupa u Alanji, Turska i Funchal, Madeira / Portugal.
*Nismo bili na startnoj listi za Alanju, ali jesmo za Funchal. Bodovi nam trebaju, a sedmi smo na wait listi ( ta lista je formirana na osnovu rang liste u svim kategorijama prema broju bodova).
Sreca prati hrabre
Osecao sam da moramo otici u Alanju i cekati brifing uoci trke i videti da li se neko nece pojaviti i mi dobiti startni broj.
Ta ideja da odemo pa šta bude-bude, koju sam gurao, nije nailazila na otpor, ali na sumnju, da.
Pred granicom na izlasku iz Srbije dobijamo informaciju da su se pojedini takmicari drugih kategorija iz dalekih zemalja povukli sa startne liste i da smo mi drugi ispod crte.
Na samom brifingu se nije pojavio jedan takmicar i mi smo dobili šansu za trku i nove bodove.
Trece mesto. Odlicna trka. Konstatovane sitne greške koje treba popraviti za poslednju trku.
Osvojeni bodovi pozicionirali su nas na 16.mesto na listi za Paraolimpijske igre i na 14.mesto na svetskoj rang listi.
Trka traje do linije cilja. Sve dok verujete šansa postoji.
Funchal, Madeira, daleko ostrvo Portugala u dubinama Atlantika ;
Zadatak jasan. Sportskim žargonom receno “do smrti”, znali smo da je ovo poslednja šansa. Najlošiji plasman koji smo smeli da imamo je ni manje ni više nego trece mesto.
*kratko upoznavanje sa pravilima trke*
U kategoriji slepih-slabovidih imate tri kategorije B1 – B3. Ove tri kategorije se odnose samo na “slepe” osobe sa procentom vida manje od 5%,. Moja kategorija je B2 (2,5% vida).
Takmicari B1(potpuno slepi) startuju 3’21” pre takmicara B2 i B3 kategorije. Što znaci da vi na sprint distanci (750m plivanje 20km bicikl 5km trcanje) koja u proseku traje 1h, morate da skinete tu razliku i pobedite je. Koliko je to? To vam je npr. Na 750m plivanja da vam neko beži više od 250m. Na bicikli to je malo više od 2km i na trcanju jedan jak kilometar.
Mi smo imali drugo vreme na plivanju, ali i dalje nedovoljno za opuštanje, naprotiv, da smo “tu” i da moramo da zagrizemo koliko god možemo na bicikli bez rezerve za trcanje.
Uspeli smo dodatno da smanjimo zaostatak iako smo imali cetvrto vreme.
Sve se rešava na trcanju.
Znali smo da nam je trcanje najjaci segment i da ce to odluciti pobednika. Startovali smo kao šesti. Kako sam ostavio kacigu u drugoj izmeni i obuo patike bio sam svestan da moram dati sve iz sebe i bukvalno idem do smrti.
Na ulasku u drugi krug pretekli smo tandem iz Ukrajine (koji su dva vikenda pre u Alanji bili drugi i da nas samo par bodova deli), brzo nakon njih i tandem iz Japana (oba tandema su B1). Na pocetku poslednjeg kruga staza je prolazila kroz uspon u tunelu. Zašto vam to spominjem? U tom tunelu se rešavala trka u dobroj meri. U trenutku kad mi je Strahinja rekao “hajde Laco, Tokio zove” u tom trenutku su nas “napali” Japanci. Morali smo da zadržimo prikljucak iskoristimo spust da se nadišemo i uzvratio napad. Rizik je bio cekati sprint. U poslednjih 700m iskoristili smo bolju putanju pojacali tempo nizbrdo i ciljni pravac dug 500m do kraja (smrti).
Prolaskom linije cilja samo sam legao i poceo da gubim svest. Jace nisam mogao, a slabije nije smelo.
Obistinilo se! Trece mesto 23″ iza francuskog tandema B1. Sedmi mesto na paraolimpijskim kvalifikacionoj listi (+9 mesta napredak) i 10.mesto na svetskoj rang listi.
Nije važno kakav cilj si postavio ispred sebe, vec kakav put imaš.
Vreme ceš provoditi u putu do cilja, a ne na liniji cilja. Dositej Obradovic
Da je tako, pored ove price, postojala je i moja borba sa lošom krvnom slikom i anemijom koja me pratila cele sezone.
Veliku podršku pružila nam je Srpska Triatlon Unija, koja nam je obezbedila 2,5 meseca pripremnog boravka u Alanji i finansijski ispratila naše trke
Ogroman rad trenerskog tima : Marko Pavlovic, Slobodan Žugic(plivanje) i Vlastimir Stevanovic(atletika).
Ordinacija Medicobalans i Dr Anica Miletic koja nam je ubrzavala oporavak
Naši prijatelji, porodica koja uvek tu za vas i kad drugi vagqju biti ili ne.
Ovo je veliki uspeh i za naše gradove Cacak i Kragujevac. Cacak je dobio prvu normu za (para)Olimpijske igre u Tokiju. I naravno za Srbiju cije boje zastave sa grbom na grudima nosimo u sve dosadašnje i buduce pobede.
Iz tog razloga sam na pocetku napisao da je uspeh svih nas, pri tom nemisleci samo na Strahinju i mene, a samo mi znamo kroz šta smo prolazili u svakom danu sa punim radnim vremenom(ako uzmemo prosek dana 6-9h provodili smo u treningu neukljucujuci i samu pripremu za trening),
Srbija do Tokija 🙂
Svaka medalja pa i moja ima dve strane.
Ako mi dozvolite da podelim sa Vama tu drugu stranu;
Ubrzo nakon povratka sa priprema imao sam atletsku trku državnog prvenstva na 10km i zauzeo 10. mesto. Tad je vec bilo izvesno da u Australiju necemo otici.
Jedno vece dobio sam poziv da predstavljam Srbiju u polumaraton skok trci u Vitlejemu, Palestina. Trka koja se trci duž granicnog zida izmedu Palestine i Palestine / Izraela, pod sloganom “Trcimo za slobodu”. Zauzeo sam 7.mesto u konkurenciji 7000 trkaca. Padom na 6km svoju borbu za bolji plasman sam izgubio.
Na ovom putu pored bezbrojnih lepota zemlje, srdacnosti naroda i prefiksa Hadži na koje sam ponosan(hodocašce bila mi je decacka želja), stekao sam i prijatelje koji su vredni svakog dana
Pod pokroviteljstvom Društva srpsko-palestinskog prijateljstva, na celu sa konzulom Palestine u Srbiji, gospodinom Talon Elzik i njegove porodice, mogao sam osetiti duh tog naroda i zaljubiti se u njihovu kulturu.
Iz tog prijateljstva i grada Jerihona (najstarijeg naseljenog grada 10 000 godina), rodila se zajednicka želja o bratimljenju dva grada. Cacka i Jerihona. Prvi koraci i upoznavanja predstavnika ova dva grada obavili smo u maju mesecu posetom celnika Jerihona.
Malo nakon ove polumaraton sme trke imao sam dve trke u Srbiji. Kup Srbije u Pancevu, koju smo radili Strahinja i ja u tandemu, ali koju nismo završili još jednim prvom u nizu. Pukao nam je lanac na bicikli.
Zatim državno prvenstvo u duatlonu (5km trcanje 20km bicikl i 2,5km trcanje). Zauzeo sam utešno cetvrto mesto
Sportom bez granica
Vec cetiri godine unazad jednom godišnje u Rijeci istrci polumaraton sa velikim prijateljem Dr profesorom Hrvoje Vlahovic, koji je redovan profesor na fakultetu zdravstvenih nauka u Rijeci i selektor triatlon reprezentacije Hrvatske.
Ovo Vam pišem, jer smo mi tandem trcanjem gde je Hrvoje u ulozi mog vodica pokazatelji da granice “žive” samo u nama. Ujedno osnovali smo pre tri godine fond za prikupljanje sredstava koje ce našim trcanjem pomoci i služiti studentima sa invaliditetom ,Rijeckog sveucilišta, a ogromnu pomoc pružaju nam organizator Zoran Medved i Hrvatsko-srpsko prijateljstvo, odnosno Dr Nikola Ivaniš i Dule Nikolic
Kako su mi trke trebale zbog simulacija, odlucujemo se da “prazan hod” iskoristimo za biciklisticki maraton od Kragujevca do Mostara(dva bratska grada) i triatlon trku na Jablanickom jezeru
Ovde moram spomenuti mladog Veljka Maksimovica, klubskog drugara koji beleži sjajne rezultate u mladim seniorima. Trka naJablanickom jezeru imala je izuzetno tehnicki zahtevan biciklisticki segment, koji ja sam ne BiH mogao da vidim, a kako sam bio u boljoj atletskoj spremnosti, odlucili smo se da radimo trku zajedno. Veljko me navodio na plivanju i biciklu, a ja sam na trcanju jurio plasman i tako u sprint finišu za pola sekunde dobio trece mesto.
Našu uigranost iskoristili smo još jednom i 4 dana po povratku iz Valensije , a 14 dana pre Slanje, Veljko i ja smo u tandemu odradili polu Ironman u Beogradu (11TRI Belgrade), a tu su dužine(1,9 km plivanje 90km bicikl i21km trcanje) i zauzeli peto mesto u apsolutnoj konkurenciji , tacnije trece mesto na državnom prvenstvu. Što je sjajan uspeh uzmemo li u obzir da se za ovu trku nismo spremali, da nam je drugi takmicar otkinuo vrpcu kojom smo na plivanju vezani za skocni zglob i dasmo morali da idemo na osecaj ostatak plivanja.
Na kraju sve se uspešno završilo orni cekamo novu sezonu, a svim (ne)uspesima zahvalni s, jer su nas ojacali.
Bojan Radoševic u razgovoru sa Lazarom Filipovicem
Vrhunski sportista zaslužnog razreda Republike Srbije