U gradu je u poslednjig šest meseci isključena struja u 3.186 domaćinstava i niko se od njih nije ponovo priključio. Pojedine porodice žive godinama bez struje, pomirene sa bedom i bez nade da će im uskoro zasijati sijalica
Kolike su granice ljudske izdržljivosti, patnje, poniženja i u isto vreme ponosa, stvar je za dublju sociološku analizi, a mi ćemo se ovog puta baviti samo ljudima koji žive u 21. veku bez elementarnih uslova, bez struje. Prema zvaničnim statističkim podacima, koje nam je dostvio portparol „Elektrošumadije” Bojan Radojević, u poslednjih šest meseci isključeno je na području Kragujevca 3.186 domaćinstava zbog dugovanja za utrošenu električnu energiju, koja se zvanično nisu ponovo priključila.
Ta brojka je izuzetno velika, s obzirom na višečlanost tih domaćinstava. Ako bi se toj brojci pridodao i pozamašan broj potrošača električne energije koji su putem suda izdejstvovali privremene mere i na taj način samo odložili svoj problem, ili bolje reći kupili vreme, onda bi se ova cifra bar udvostručila. Da je život u ovakvim uslovima nemoguć nije teško zamisliti. Kako ljudi žive na dugi rok bez struje pokušali smo da se uverimo posetivši ih bez najave.
Pet godina u mraku
Put nas najpre vodi u Stanovo, u domaćinstvo Predraga Šapčanina koji živi u stanu na petom spratu jedne zgrade i koji je, možda, i rekorder po stažu isključenih. NJegova porodica je već pet godina bukvalno u mrklom mraku, bez ijednog dana, pa makar i privremenog uključenja za svo ovo vreme! On i njegova supruga Milica Đorđević (57), najbolje su iskusili breme neplaćanja računa i koliko je teško u takvim uslovima podizati malu decu. A stan su dobili u ovoj zgradi pošto im je bila porušena kuća pre 30 godina.
– Radio sam u „Žitoproduktu” i posle 35 godina staža proglašen sam tehnološkim viškom. Izgubio sam posao 2001. godine. Teško sam to podneo i ozbiljno se razboleo. Postao sam drugi čovek, počeo da pijem, priznaje Predrag.
Počeli su da se gomilaju dugovi za komunalne račune. Struja je narasla na oko 500.000 dinara. Ali, više od pola su bile kamate. Zato su im isekli struju 2011. i više je nisu ni priključivali do danas, jer porodica nije imala odakle da plati dug. U stanu žive sa sinom koji takođe nigde ne radi i bolestan je i dvema unučicama od kćerke, koje su sada tinejdžerke . Baka im je staralac od kada im se majka preudala. Korisnici su materijalnog obezbeđenja od 12.000 dinara. To nema dovoljno ni za goli život, jada se njihova baka. Korisnici su i narodne kuhinje, ali deca su u razvoju i treba im više i bolje. Dolazili su iz Centra za socijalni rad i govorili da hoće da pomognu, ali ne ide.
– Teške muke sam odlučio da ne uvodim ponovo struju. Rekli su nam – uplatite 200.000 dinara, pa posle ostatak. Kao prvo nemam tolike pare, a ne mogu ni kredit da podignem dok ne odem u penziju. Nikako da steknem uslov. I da platim tih 200.000 oni bi za mesec dana došli za ostalo i ako ne platim, ponovo bi isključili struju. Pa šta sam uradio. Odakle tolike pare?! Ja sam ’51. godište, priča Šapčanin utihnulim glasom.
Na njegovu priču se nadovezuje supruga Milica rečima kako je u kući sve je dotrajalo. Ništa se novo ne unosi.
– Frižider je postao vitrina. Dobijamo ručak iz Narodne kuhinje. Ponekada kuvamo na plin. Hiljadu dinara mesečno potrošim. Boca od tri kilograma košta 450 dinara, a ponekada kupim samo za 200 dinara, jer nemam za više, pa koliko potraje, žali se Milica.
– Popijemo po jednu kafu i to je sve. Ne gledamo ni te-ve, ne idemo nigde po komšiluku. Niko neće s nama ni da se druži, kome treba sirotinja. Nikome i ne dosađujemo, u osam sati moramo da smo u kući, opasan je ovo kraj, ima svačega. Rano odlazimo u krevet, šta da radimo po mraku. Zimi još i ranije, dobro se pokrijemo i ćutimo pod pokrivačem. Deca pale sveću, ali plašimo se da ih ne uhvati san i da plamen zahvati pokrivače pa da svi izgorimo. Plašimo se i da nam decu ne oduzmu zbog loših uslova, to ne bih mogla da preživim, kroz suze priča Milica, jer su joj unučice jedina radost i uteha.
Centar za socijalni rad zna za njihove muke, ali ne može da im pomogne, a drugi nema ko. Htela je Milica da pokuša da nađe neki posao, ali kaže da nije mogla da ostavi muža tako bolesnog. Ma, samo da se dograbe njegove penzije, sve će biti lakše, smatra ona. Moraju izvesti devojčice na put. Da u školu odu uvek čiste, site i da nauče gradivo pa makar i pod upaljenom svećom.
– Na ničija vrata neću da idem. Imam svoje dostojanstvo. Više smo gladni nego siti, ali to ne mora niko da zna. Deca moraju da imaju. Idem da skupljam vosak. Zaradim 200-300 dinara da im kupim paštetice i viršle, neću da one trpe, kaže Milica dodajući da njihov sin neće da se oženi dok devojčice ne stanu na svoje noge. A dotle šta im bog da.
Svatovsko slavlje „pomerilo” mrak
Slične sudbine je i porodica Marice Pavlović koja je 25 godina korisnica socijalne pomoći. Oni kraće vreme kubure sa isključenom strujom, ali zato žive u gotovo neupotrebljivoj kući. Vidi da je sve staro, ali očuvano i sređeno. Oni su u vreme naše posete dobili struju samo na par dana, dok ne sprovedu svadbu. Naša novinarska ekipa prilazi njihovom zajedničkom dvorištu u momentu kada se duga venčanica s šlepom, bela kao inje, pakuje u taksi vozilo jer je treba nepogužvanu dostaviti nevesti, koja jedva čeka da je obuče.
Sklanjamo se u stranu da ne smetamo. Kada su videli rokovnik u ruci novinarke pomislili su da je nešto krenulo po zlu s strujom, zbog čega se mladoženja unervozio. Pošto je čuo za povod dolaska svi su odahnuli.
– Ovde smo došli iz Sobovice, tek tamo nismo imali nikakve uslove, živeli smo osam godina bez struje. Ovde je bar imamo. Sada su nam privremeno priključili dok svadba ne prođe. Živim sa mužem Živoradom Jevremovićem, kćerkom od 18 godina i sinom Frankom od 21, koji se sada ženi. Imamo dva odeljenja samo. Sredili smo koliko smo mogli. Sramota me je, sirotinja, beda, ali šta ćemo, kaže Marica Pavlović.
Tražili su od Centra za socijalni rad bolji smeštaj, ali ništa od toga iako su svi ukućani bolesni, delom i zbog loših uslova.
– Ne možemo čestito da preživimo sa 12.000 dinara pomoći. Sin je radio u „Čistoći”, alo ga otpustili, duguju mu i dve plate i nismo mogli da platimo račun za struju, jer je socijalna pomoć mala. Sada nam u kuću stiže novi član, snajka iz Rekovca. Oni tamo prave svadbu jer nemamo ovde uslove. Dva meseca smo pre toga bili bez struje i opet će je isključiti, jada se Marica.
Kaže da nemaju frižider, pa zato uglavnom jedu samo suvu hranu, a kupaju se u dvorištu. Greju flaše s vodom i na otvorenom prostoru se polivaju.
Za razliku od njih porodica Dragice Jovanović živi u svojoj kući sa dvoje srednjoškolske dece. Žive i oni od socijalne pomoći. I njima malo malo pa isključe struju. Nevolje su počele još u vreme bolesti sada već pokojnog supruga Srđana.
– Živimo užasno sa 14.200 dinara mesečno, ali se ne predajemo. Kćerka, koja je četvrta godine Medicinske škole, odličan je đak sa prosekom 4,96, išla je da bere mline da bismo okrečili kuću i platili deo računa za struju. Sutra će i socijalna pomoć da legne, pa ćemo lakše da dišemo. I ja skupljam stari vosak i tako se dopunjujemo, ali sve to je nedovoljno, kaže Dragica, koja ima 30 godina radnog staža u Preseraju i deli je celih osam godina do penzije.
Ona tvrdi da je uplatila 8.000 dinara duga za struju i mora još 3.000 da je ne bi isključili ponovo. Srećom, greju se na drva pa dug nije toliko veliki – 40.000 dinara. Najteže joj je bilo kada joj je suprug ležao na postelji nepokretan, a došli su da iseku struju. Bilo je to 2013. godine.
– Prošlog decembra kada su nam isekli struju završila sam u Urgentnom centru od muke, imala sam predinfarktno stanje. Bila je ciča zima. I morala sam da platim 6.000 dinara da bi nas priključili, a morali su i zbog moje dijagnoze. Zato se i plašimo da ostanemo u mraku. Deca su učila ispod sveće, plašili smo se da nas san ne prevari, kaže Dragica.
Poplava im je urušila krov, pa su i to morali da poprave, ali ne kako su zamislili jer joj je muž u međuvremenu umro. Nema ko da im pomogne, kaže na rastanku Dragica.
Izvor: kragujevacke.rs