Angelos Getsis nam je ustupio fotografiju na kojoj je snimljen kako nosi svoje pametne naočare.
Angelos Getsis ide u četvrti razred srednje škole u grčkom gradu Arti i nedavno je dobio lokalnu nagradu na Guglovom naučnom sajmu 2014 – u pitanju je onlajn takmičenje za opako pametne tinejdžere širom sveta. A izum koji ga je ove godine uzdigao do statusa najbistrijeg klinca u Grčkoj jeste par pametnih naočara koji pomažu slepim osobama prilikom kretanja u gradu. Zamišljene da konačno zamene bele štapove (a to su oni štapovi koje slepi koriste za hodanje), naočare koje je Angelos osmislio vibriraju kako bi upozorile vlasnika na potencijalnu prepreku.
Iako nikad u životu nije sreo slepu osobu, Angelos se nada da će ovim projektom moći da pomogne onima koji imaju oštećeni vid, a svima nama skrenuti pažnju na ovaj problem.
Kako si se odlučio na učešće u Guglovom Sajmu nauke?
Angelos Getsis: Prošle godine sam posetio to takmičenje i tada mi je kao inspiracija poslužio jedan od učesnika, Hari Janu, koji je ušao među petnaest finalista. On je izumeo rukavicu koja pomaže onima bez dovoljno snage da sami pomeraju svakodnevne predmete – tada sam se zapitao ima li nečeg što bih i sam mogao da uradim da bih pomogao ljudima oko sebe jer se već duže vremem bavim izradom sličnih pronalazaka. Guglovo takmičenje je otvoreno za uzrast od 13 do 18 godina i zato je bilo idealno. Moj projekat je odneo lokalnu nagradu – što znači da sam bio prvi u Grčkoj – ali je istovremeno ušao u prvih šest u Evropi i prva 32 u svetu.
Da li si se tad prvi put oprobao u tehnici?
Nije mi to bio prvi put da se bavim tehnikom, ali jeste bilo prvi put da sam napravio nešto što će pomoći ljudima. Još od trinaeste godine radim uglavnom na mikroelektronici i daljinskoj kontroli. Kada sam bio mali, prčkao sam oko svega u kući što bi mi dopalo šaka, zbog čega je moja majka neprestano trčala za mnom. Ali zbog ovih naočara sam odličio da se po prvi put oprobam i u programiranju. Izguglao sam sve što me je zanimalo i tako postao nekako samouk.
Kako si došao na ideju da napraviš ove naočare?
Jednoga dana mi je jednostavno palo na pamet: pomislio sam da, uz par sitnih podešavanja, oni senzori koji se kod robota koriste za opažanje okoline mogu da se ugrade u naočare koje pomažu i u kretanju ljudi. Dugo i uporno sam mislio o tome i nakon jedne nedelje posla sam ih konačno i napravio. Ostajao sam budan sve do kasno noću da bih mogao da radim na njima jer sam preko dana morao da idem u školu. Moji roditelji nisu znali čime se ja to tačno bavim, ali su me ipak podržavali.
Zar na tržištu ne postoje slični proizvodi?
Malo sam istraživao da vidim ima li sličnih projekata. U većini kritičkih prikaza je stajalo da slični proizvodi koji već postoje – kao što su štapovi sa elektronskim konponentama – često nisu laki za upotrebu. Pronalazači i kompanije pokušavaju da nabudže svoje proizvode što je više moguće da bi ih učinili konkurentnijim. Ja im to ne zameram, ali se tako ipak gubi smisao svakog od tih projekata i on postaje prekomplikovan i preskup da bi pomogao.
Moj jedini pravi konkurent je prost beli štap. Svaki pokušaj da se napravi bilo šta složenije od toga mora da se završi neuspehom. Ljudima treba nešto prosto i jeftino; nešto što možete nositi na sebi i istog trenutka biti spremni za šetnju ulicama, bez potrebe za dodatnom obukom.
Kako rade ove naočare?
One su još uvek u fazi prototipa. Rade na baterije i imaju prekidač kojim se pale i gase. Ja sam uz pomoć softvera za programiranje napravio kod koji sam onda prebacio u naočare. Nisam dodao zvuk ali sam zato ugradio vibro motor da se ne bi ometao sluh kod slepih osoba. Dok hodaju, oni moraju da čuju šta se dešava u njihovoj najbližoj okolini. Svaki put kada naiđu na prepreku, naočare vibriraju.
Kako si ih sklopio?
Dok sam jednom tako sedeo i lupao glavu oko toga gde da ugradim mehanizam, video sam okvir od starih naočara za sunce koji mi se odavno razvlačio po sobi pa sam rešio da upotrebim njega. Uz to je bio još i jeftin, što se dodatno uklapalo u čitavu ideju. Ostatak materijala sam pokupovao po raznim radnjama.
Naočare se sastoje od jednog mikroprocesora i dva senzora. Jedan je ultrasonični blizinski senzor, a drugi služi da detektuje položaj glave vlasnika tako da naočare mogu da „razumeju” u kom pravcu su okrenute.
I koliko je sve to koštalo?
Na kraju me je ukupno izašlo između 30 i 40 evra.
Koliko je vremena trebalo da one i prorade?
Radile su iz prve. Hteo sam da budu jednostavne, jer što je nešto jednostavnije, to se jednostavnije i koristi. Nisam imao puno problema sa njima.
Da li maštaš o tome da jednog dana radiš za Gugl?
Ne bih se bunio. Već posetio njihovu poslovnicu u Grčkoj, a pregledao sam i fotografije njihovih kancelarija svuda u svetu i veoma su dobre. Sada mi je međutim cilj da ovaj projekat ostvarim i u praksi.
Baš ovog leta sam uveo neke sasvim nove izmene u naočare. Osećam da ima još mesta za napredak. Bilo bi sjajno da uspem da ih izbacim na tržište, jer bi tako mogle da donesu nešto novo. U budućnosti želim da napravim još toga i tako pomognem i promenim svet. Sad kad sam već krenuo, ne želim da stajem.
Da li si nekad upoznao neku slepu osobu?
Ne, nikad.
Da li te je neko od osoba sa oštećenim vidom uopšte kontaktirao?
Nedavno sam video da se na sajtu udruženja roditelja sa decom oštećenog vida iz Atine pominje moj projekat i to me je veoma obradovalo jer sam video da ima ljudi koji znaju da tamo ima nekog ko se trudi da za njih nešto uradi. Do sada nisam uspeo da ih kontaktiram, ali to se verovatno neće skorije desiti jer sad moram da se potrudim da završim školu.