Na današnjoj sajamskoj tribini o romanima Ive Andrića, koji su nastali tokom Drugog svetskog rata – Na Drini Ćuprija, Travnička hronika i Gospođica, govorili su Žaneta Đukić-Perišić, Jovan Delić i moderator Maja Radonić. Žaneta Đukić-Perišić je svoja višegodišnja istraživanja posvetila proučavanju i analizi životnog i stvaralačkog opusa jednog od najznačajnijih pisaca srpske književnosti. Neka od njenih značajnih dela su: Jevrejski portreti u delima Ive Andrića, priređivanje Sabranih pripovedaka Ive Andrića, Pisac i priča: stvaralačka biografija Ive Andrića, za koju je dobila nagradu „Isidora Sekulić“ i knjiga Na početku svih staza koja govori o ovom Nobelovcu i Višegradu.
Žaneta Đukić-Perišić je obajsnila kako je došla do svog metoda „stvaralačke biografije“ koji koristi u istraživanjima „Kao studenti svetske književnosti vaspitavani smo da književne tekstove moramo da tumačimo u okviru teorijskog aspekta, da ključ za razumevanje i tumačenje umetničkog teksta tražimo isključivo u samome delu, u njegovoj stilskoj i kompozicionoj strukturi. U profesionalnom sazrevanju, shvatila sam da na tumačenje dela utiče predknjiževni potencijal toga dela, jer ono ne nastaje ni u kakvom vakumu, ono je proizvod određenog duha na koje su uticale određene sociološke, ekonomske, političke i druge okolnosti“ . Ona smatra da je ratno stanje uticalo na stvaranje ova tri Andrićeva romana, zapravo da bez ratnih okolnosti ova dela ne bi ni postojala. Svoj stav potkrepila je Andrićevim citatom „Kad god sam bio prinuđen da sedim na jednom mestu moje delo je živelo, kad god sam ja živeo, moje delo je mirovalo“. Ona pretpostavlja i da je nedostatak vremena uslovio Andrićevu formu pisanja, te se do rata, dok je radio kao diplomata, bavio pripovetkama, a prvi roman nastaje za vreme rata, odnosno u periodu njegovog mirovanja. Žaneta je do piščeve ličnosti došla sklapajući mozaik likova iz njegovih dela, u kojima je on sebe dozirano davao.
Kada je reč o romanima Na Drini Ćuprija i Travnička hronika, profesor Jovan Delić ističe da na prvi pogled oni imaju svoj hroničarski postupak, ali da je to varka, te da oni predstavljaju novi vid evropskog romana. Po njegovim rečima, oni pripadaju modernim romanima, jer se ukida kategorija glavnog lika. Kao posebnost u Andrićevoj kompoziciji dela , profesor Delić navodi uvođenje hronotopa, koji je do tada redak u evropskoj literaturi. U romanu Gospođica, lik tvrdice predstavljen je u ženskoj figuri, što Delić doživljava kao glavni podvig u ovom delu. On je istakao i da Ivo Andrić predstavlja časnu figuru našega naroda u periodu Drugog svetskog rata i čoveka koji je najviše zadužio srpski narod svojim delima: „Izabrao je nas, a nije morao!“
Žaneta Đukić-Perišić i Jovan Delić saglasni su u stavu da je jedini Andrićev srodnik bio njegov jezik, a dok je boravio u inostranstvu, falili su mu njegovi zvuci, a Andrićev strah objašnjavaju neizvesnom piščevom sudbinom od ranih dana, kao i hapšenjem 1914. godine, koje je u to vreme značilo skoro sigurnu smrt. Celog svog života Andrić je radom pokušavao da ga prebrodi: „Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti“. Ovim citatom, zaključila je tribinu Žaneta Đukić-Perišić.
