Diskriminacija gluvih i nagluvih lica, zbog problema sa prisustvom profesionalnih tumača znakovnog jezika, posebno je izražena u sudstvu i zdravstvenim institucijama, gde ne pomažu ni konkretne preporuke nadležnog ministarstva
Malo profesionalnih tumača znakovnog jezika u odnosu na potrebe gluvonemih osoba, slaba plaćenost tumača od strane države, diskriminacija gluvih lica u institucijama i ustanovama – tek je deo problema sa kojima se susreću i tumači, i lica kojima je njihova asistencija neophodna.
Usled slabe informisanosti nastaju problemi koji tumače dovode u situaciju da se preispituju da li im uopšte treba posao koji im mesečno donosi nešto više od 16.000 dinara, a angažovani su svakodnevno i bez striktnog radnog vremena.
Oduzimanje radne sposobnosti
– Susretala sam se sa mnogim dobrim i lošim primerima u svojoj praksi. Jedan od tipičnih primera koji pokazuju neupućenost više sudija, a manje advokata, uopšte u život gluvih i tu materiju je pitanje da li je lice uopšte pismeno. Nemaju saznanja o tome da su ti ljudi završili škole i da znaju da čitaju i pišu. Kada su u pitanju saobraćajni prekršaji sudije se čude kako gluvo lice može da ima vozačku dozvolu. Nama to bude neshvatljivo jer gluva lica u saobraćaju se, kao i mi koji nemamo taj problem, oslanjaju na vizuelno opažanje saobraćajnih znakova i svetlosnih signala. Zvuk je manje bitan, osim sirene, da bi bili lišeni vozačke dozvole. Na kraju krajeva tako je svuda u svetu, kaže Katarina Vučenović, ovlašćeni sudski tumač Ministarstva pravde od 1997. godine i sudski veštak za osnovne i više sudove.
Po njenoj priči ima dosta diskriminatorskih postupaka. U sudnici nikada se nisu obraćali gluvom licu, nego njoj – tumaču, koja je tu samo da prevede šta gluvo lice kaže i objasni mu čitav postupak. S njom pričaju o predmetu, a ne s licem koga se to direktno tiče.
Generalno, očita je neupućenost u prava gluvih, u način njihovog života, u njihovo obrazovanje. Ima čak i nepravednih presuda za osobe sa oštećenim sluhom. Zabeleženi su i sudski zahtevi za oduzimanje radne sposobnosti gluvim licima samo zato što se nisu sporazumeli, jer je bilo nemoguće uzeti iskaz pošto nisu naučili znakovni jezik. To se, međutim, nije desilo u Kragujevcu.
– Mnogo je primera u Srbiji, jer često idem i u Istočnu Srbiju na sud. Tamo je vrlo uočljivo da su gluvi u svakom smislu izloženi diskriminaciji. Neinformisani su, neobrazovani, ne šalju ih u škole, roditelji ih kriju još u dečjem uzrastu. Na sudu se pojavljuju nepismeni, bez znanja znakovnog jezika. Mnogo puta saznam za vreme trajanja sudskih sporova da su pre toga doveli gluvo lice i pokušali da od njega dobiju iskaz, nešto razumeli, nešto nisu, i „od oka“ napisali rešenje. Zato su takva lica mnogo puta bila oštećena, a nisu pozivala tumača. Istini za volju, tumača nema mnogo, svega nas je 12 u Srbiji, ali nas ipak ima i možemo da dođemo i završimo to što treba. Mnogo puta sam čula od gluvih lica da se angažuju nestručna lica, zato što misle da je dovoljno to što neko malo poznaje znakovni jezik. U tim slučajevima se dovodi u pitanje kvalitet prevoda, tačnost, i sve drugo što iziskuje jedna takva situacija, objašnjava Katarina.
Zato i rade kampanje u cilju povećanja informisanost gluvih, da znaju da postoje tumači kojima mogu da se obrate i da ni slučajno ne pristaju na razgovor bez prisustva tumača, ako je sud u pitanju, jer im je to zagarantovano pravo. To bi isto bilo kao kada bi neko Kineza ispitivao bez prevodioca.
Lekari kao isterivači
U zdravstvu su slične prilike. O tome svedoče dva tumača od ukupno njih troje iz prevodilačkog servisa na znakovni jezik koji su svakodnevno u kontaktu sa zdravstvenim radnicima. Oni su preko pet godina su na usluzi korisnicima znakovnog jezika.
Poslali su dopise svim zdravstvenim ustanovama u gradu ne bi li dobili neku vrstu prioriteta, da se lica u pratnji tumača primaju preko reda jer je tumača jako malo. Pacijente u pratnji tumača, međutim, medicinsko osoblje ignoriše, tvrdi Nada Jeftović, tumač znakovnog jezika u prevodilačkom servisu udruženja gluvih.
– U Kliničkom centru na Odeljenju onkologije petog aprila gospođa koja me je angažovala imala je uredno zakazan termin za 10,30 sati. Pošto sam sledeći teren imala oko 13 sati u „Zastavinoj“ Medicini rada, a do 12 sati gospođa nije bila prozvana, ušla sam u ordinaciju, po izlasku pacijenta, i zamolila doktorku da primi našeg pacijenta bez dodatnog objašnjenja. Očekivala sam jednostavo, može ili ne može. Dobila sam arogantan odgovor da se danas svima žuri, da su svi jako nervozni i ako ne mogu da čekam da idem i dođem drugi dan. Ne obazirući se, prozvala je sledećeg. Kada je prozvala četvrtog po redu, nismo čuli ime. Ušla sam da pitam koga je prozvala. Uveliko je već bila ljuta. Prozvala nas je rečima „neka uđe „ova”“, verovatno misleći na mene. Gospođa – pacijent se uredno javila, jer je pravilo da uvek uđe prvo korisnik servisa pa prevodilac. Odmah mi je rekla „ti izlazi napolje, ti nam ne trebaš u komunikaciji. Mi se dugo poznajemo i možemo da komuniciramo bez tebe“. Bila sam u šoku nisam znala šta me snašlo. Ostala sam i dalje u ordinaciji. Nakon toga usledile su doktorkine reči – ti si i dalje tu, ništa ti što ja pričam. Izlazite iz ordinacije dok ne napravim lom. Nisam imala izbora. Pacijentkinja je posmatrala čas doktorku, čas mene. Sve sam joj prevodila što je doktorka rekla. Samo je nrdostajalo da doktorka pozove obezbeđenje, priča Nada o nemilom događaju.
– Istog dana, ista doktorka uputila mi je reči: ja poznajem takve kao što ste vi, vi radite za novac. Ne znam našta je gospođa mislila. Zar ima potrebe da ikome objašnjavamo da nas plaća ministarstvo i da ne uzimamo novac od svojih članova, kaže Nada.
S njenom pričom se slaže i koleginica simultani prevodilac i tumač Marina Milošević. Ona je pre mesec i po u „Zastavinoj“ Medicini rada kod oftalmologa doživela neprijatnost kada je htela da uđe s korisnikom. Lekarka joj je rekla da ostane ispred vrata, iako niko od lekara ne zna znakovni jezik. Morala je da posluša.
Slična situacija desila se i u ambulanti „Filip Kljaić” njenom kolegi koga je izbacila lekar opšte prakse uz komentar da da je suvišan i da nema potrebe da bude u ordinaciji jer pacijenta dovoljno poznaje i komuniciraju preko pisanog teksta. Ali, kaže Nada Jeftović, niko se nije setio da pita pacijenta, koji ih je angažovao, šta je njegova volja. Obrazloženje nadležnih je da se tu radi o etici i zaštiti prava pacijenta, odnosno zaštiti od iznošenja najintimnijih informacija vezanih za neko oboljenje.
Etika kao paravan
– Zakon je omogućio da gluvi ljudi imaju tumača i prilikom posete lekaru, to nije izuzeto zakonom zato što uz lečenje gluvima treba i dodatna informacija. S obzirom da imamo i lako nagluve Zakon je ostavio mogućnost njima biraju da li će angažovati tumača. Kakva zaštita u ime etičnosti se tu nameće, kad gluvi nemaju ni potpunu informaciju o svojoj bolesti. Gluvi su ranije dolazili sami ili sa članovima svoje porodice, pa se sada pitaju svi odkud tumači u celoj priči. Sami lekari treba da poštuju pravo i volju pacijenta da angažuju tumača, jer žele adekvatne odgovore na svoja pitanja, kaže Suzana Maslać Matović, sekretar Udruženja gluvih i nagluvih Šumadijskog okruga i ujedno predsednica Saveza gluvih i nagluvih osoba Srbije.
Po njenim rečima, ljudi koji bi to morali da znaju verovatno nisu upoznati sa Zakonom o upotrebi znakovnog jezika. Treba se obraćati se uvek pacijentu, a ne tumaču, jer se na taj način diskriminiše gluv pacijent. Verovatno je to nasleđe od ranije kada su se obraćali članovima porodice sa kojima su gluva lica dolazila na pregled.
– Išli u Ministarstvo zdravlja u decembru i razgovarali sa pomoćnikom ministra. Rečeno nam je da su poslali dopise svim domovima zdravlja na nivou Srbije sa preporukom da se omogući prioritet pregledima pacijenata u pratnji tumača zato što je tumača jako malo. Imali smo i jedan sastanak ovde sa direktorima kragujevačke Hitne pomoći i Doma zdravlja i popričali zašto se takva preporuka ministarstva ne poštuje. Ostalo je da direktori o tome obaveste svoje radnike. Krajem februara smo bili kod direktora Kliničkog centra, on se pozivao na zaštitu podataka, ali mi smo mu pokazali zakon i ukazali da gluvi ljudi odlučuju o tome, a tumači moraju da poštuju etički kodeks i da ne šire informacije.
Nije smelo da se dogodi da lekar istera tumača, kao u Kliničkom centru petog aprila. Zato smo uputili protesnu notu direktoru KC, Savetu za zaštitu zdravlja, nadležnima u lokalnoj upravi i povereniku za zaštitu ravnopravnosti, objašnjava sekretar udruženja gluvih, dodajući da do sada nisu dobili odgovore, pa čak ni izvinjenje.
Inače, u ustanovama i institucijama gde se završavaju administrativni poslovi, zatim u Centru za socijalni rad i u MUP-u osobe oštećenog sluha u pratnji tumača za znakovni jezik nikada nisu imale problema, jer tu smatraju da su tumači prisutni kako bi olakšali komunikaciju sa strankom.
Izvor: kragujevacke.rs