Savremeno obrazovanje podrazumeva jednaku dostupnost svoj deci, ali ne na način od pre jednog veka – da svi mogu da dođu u školu, već da se ona u metodama rada prilagodi svakom učeniku i da tako čini jedinstvenu zajednicu koja uči – zajedno sa nastavnicima i roditeljima
Iako je 2003. godine odlučeno da ambijent obrazovanja treba značajno da se promeni i to legislativno potvrđeno, odmah po izboru nove Vlade 2004. godine donete su izmene Zakona tako da su reforma i razvoj sistema značajno usporeni, zapravo zaustavljeni.
Dalje, 2009. godine Vlada je predložila, a Skupština usvojila novi zakon, koji je baziran na ideji prethodnog, samo razrađen i dorađen u nekim delovima u meri koja ga obeležava novim.
Ključne reči koje bi opisivale razloge donošenja poslednjeg zakona o obrazovanju bile bi efikasnost (efektivnost), kvalitet i pravednost. Ujedno su to i razlozi za intervenciju u sistemu. Navedeno implicira nužnost unapređivanja podučavanja i učenja (nastave kao optimuma učenja – školskog učenja i pedagoških procesa u najširem), humanizaciju odnosa, demokratizaciju odnosa (unapređivanje učeničke participacije), podrška participaciji roditelja/porodice (povezanost, sinhronizovanost škole i porodice).
Obrazovanje kao jedan od medija
Uspostavljanje sistema kvalitetnog obrazovanja u daljem podrazumeva uspostavljanje standarda (učeničkih postignuća, nastavničkih kompetencija, rukovođenja, etosa i drugih komponenti škole i školskih procesa), provođenje i razvoj inkluzivne obrazovne prakse (prilagođavanje škole svakom detetu/učeniku) i kao što je prethodno rečeno suštinsko uspostavljanje učeničke participacije u radu i životu ustanove.
Državni sekretar u resornom ministarstvu dr Tinde Kovač Cerović kao prioritete obrazovne politike je iskazala: jednakopravnost (= inkluzivno obrazovanje), kvalitet (= unapređivanje kvaliteta: obrazovnog i socijalizacijskog) i efikasnost (= fiskalna decentralizacija i JISP).
Savremeno obrazovanje podrazumeva jednaku dostupnost obrazovanja svoj deci (svakom detetu), ali ne na način od pre jednog veka da svi mogu da dođu u školu, već da se škola u metodama rada prilagodi svakom detetu i da tako čine jedinstvenu zajednicu koja uči (zajedno sa nastavnicima i roditeljima).
U današnjici manje se govori o školi kao jedinom i dominantnom mestu gde se odvija obrazovno-vaspitni proces, već se govori o obrazovnom sistemu i školi kao jednom od medija, odnosno provajdera obrazovno-vaspitnih usluga. Škola ustvari integriše društvenu zajednicu – lokalnu zajednicu, podržanu sa nacionalnog nivoa.
Provajderi obrazovanja su „mreže“ kojima se posreduje u obrazovanju (obezbeđuje obrazovanje, ili obezbeđuje protok usluga i funkcionisanje obrazovanja).
To može biti nacionalni provajder, kroz institucije od nacionalnog značaja, na primer Nacionalni prosvetni savet, regionalne/okružne školske uprave (državne ispostave – kancelarije), ministarstvo obrazovanja, zavodi za vrednovanje i unapređivanje obrazovanja, univerziteti, centri za stručno usavršavanje, stručna društva; lokalni provajderi su službe na opštinskom nivou koje obezbeđuju funkciju obrazovanja i poslednji nivo je mreža škole (ili škola kao kompleks), koja u konačnom isporučuje usluge obrazovanja učenicima i roditeljima.
Ovu mrežu provajdera potrebno je shvatiti isprepletenu, povezanu i veoma međuzavisnu, korelisanu.
Zaključimo, provajderi provode obrazovanje, obezbeđuju posredovanje obrazovnih usluga za korisnike sistema. Ali, poslednji korisnik obrazovnog sistema je opet država, koja dobrim provajdingom obezbeđuje ili servisira društvo koje uči, koje u konačnom postaje kompetitivno u međunarodnom nivou, tj. globalno kompetentno (Damjanović i Radivojević, 2010, str. 501).
Autonomija škole
Škola ili obrazovno-vaspitna ustanova svoju autonomiju ikazuje kroz:
– Školski program: izvorni dokument za svako operativno planiranje u školi i ustvari je prilagođen nastavni program i plan dat na nacionalnom nivou na uslove konkretne škole. NJime se iskazuju uslovi, načini i trajanje realizacije programa obrazovanja, kao i načini realizacije principa i ciljeva obrazovanja, ali i standarda učeničkih postignuća (i sve prema potrebama učenika, roditelja i lokalne zajednice).
– Način upravljanja i rukovođenja: legislativno je određeno ko upravlja i ko rukovodi radom ustanove. Ali ta datost je okosnica koja može da u realitetu života i rada škole da mnoštvo varijeteta u stilovima, načinima upravljanja i rukovođenja, koje u velikoj meri obeležavaju ljudi i oslikava suštinski zajednicu na koju se odnosi. Način komunikacije, posredovanja dokumentacijom, procedure donošenja odluka, konsultacije, informisanost, pripadaju ovom domenu i autentični su za svaku školu.
– Finansiranje škole: škola sama kreira prihode i rashode sredstava koja su joj alokacijama ili transferima obezbeđena, kao indirektni korisnik budžeta lokalne samouprave ili resornog ministarstva, ali i po drugim osnovama (roditeljski dinar, sopstveni prihodi, donacije, učešće u projektima itd). Rezultat toga jeste finansijski plan škole. Prelaskom na finansiranje po broju učenika, rukovodstvo i uprava škole će u još značajnijoj meri slobodnije moći da kreira raspodelu ostvarenih sredstava. Škola u ovom trenutku sredstva ostvaruje na osnovu finansiranja realizacije nastavnog plana i programa, a u budućnosti će biti finansiranje seta obrazovnih usluga po učeniku. Finansiranje osnovnog seta usluga nije dovoljno i projektnim finansiranjem iz različitih fondova i slobodnih sredstava, škola ostvaruje dodatno finansiranje razvoja i unapređivanja procesa i usluga.
– Proces samovrednovanja: škola meri, prati i analizira procese i donosi odluke za korekcije, promene i unapređivanje kvaliteta. Rezultati samovrednovanja služe za sve vrste planiranja u školi (dugoročnog ili strategijskog i kratkoročnog ili operativnog), ali su i osnov za sve vrste odluka.
– Razvojno planiranje škole: škola samostalno strateški planira i ova vrsta planiranja se iskazuje kroz proces izrade razvojnog plana škole u kome učestvuju svi stejkholderi. Ciljevi, zadaci i aktivnosti razvojnog plana su obavezno sadržani u svim operativnim planovima i svi u školi kroz planiranje i organizaciju aktivnosti realizuju segemente ovog dugoročnog planiranja koje je specifično za konkretnu ustanovu.
– Planiranje i pripremanje procesa: svi kratkoročni ili operativni planovi iskazuju specifikum i autonomiju ustanove jer su proizašli iz strateških dokumenata škole i onih koji su ustvari prilagođeni dokumenti sa nacionalnog nivoa na uslove i resurse škole. Planiranjem i pripremanjem u odgovoru na pitanje kako, škola iskazuje svoju specifičnost i tu je mesto iskazane autonomije.
– Planiranje stručnog usavršavanja zaposlenih: iz autentičnih potreba organizacije i realizacije procesa, škola planira stručno usavršavanje svojih zaposlenih i ono jeste zbog toga različito u odnosu na neku drugu konkretnu ustanovu sa drugačijim potrebama procesa rada i tekućeg života, ali i potreba poboljšanja procesa.
Ko upravlja i rukovodi
Organizacija upravljanja i rukovođenja školom se odvija kroz:
– Školski odbor: ima devet članova, čija je struktura: troje iz lokalne samouprave, troje iz reda zaposlenih i troje iz saveta roditelja. Oduku o izboru školskog odbora donosi skupština lokalne samouprave u redovnim procedurama. U nekim slučejevima (vanrednim okolnostima) ministar interveniše privremenim organom upravljanja i u proceduri sam strukturiše sastav ovog organa.
– Direktor škole: rukovodi radom ustanove. Direktor ima velika ovlašćenja, ali i odgovornosti u radu čitave ustanove. To mu omogućava izgradnju autoriteta, pogotovo iz razloga što se u proceduri izbora daje mišljenje nastavničkog veća u proširenom sastavu (svi zaposleni). Operativno rukovođenje jeste polje delovanja direktora, koji sinhronizuje, harmonizuje čitav organizam škole i vodi ka sinergetski usmerenoj zajednici, samoispunjujućoj zajednici okupljenoj oko učenja, zajednici koja uči i konvergira homeostazi.
– Nastavničko veće, pedagoški kolegijum i drugi stručni organi škole: sinhronizovani su u jedinstvenu organizaciju i oslikavaju kulturu posredovanja u školi, ali i nivo profesionalne izgrađenosti, postupanja, praćenja, realizacije, analize procesa škole u jedinstvenoj celini.
– Učenički parlament: suštinsko učešće učenika u procedurama donošenja odluka daje rezultate i u realizaciji, kako odluka, tako i samog toka procesa škole. Važno je da diskurs učeničkog parlamenta bude deo celokupnog konteksta škole, odnosno, medijum osmišljenog i kontrolisanog učenja, kao deo aktivnosti školskog programa. Samo tako može da dâ ikakav rezultat.
– Savet roditelja: porodica je čvrsto vezana za školu ili bi tako trebalo da bude. Inicijativa jeste na školi, ali odgovornost za obrazovanje jeste na roditelju. U meri prepoznavanja uloga od strane škole, ali i porodice direktno će zavisiti kvalitet postignuća učenika, procesa škole, ali i razvoja školske zajednice okupljene oko učenja. Formalno roditelji participiraju u donošenju odluka preko predstavnika u savetu roditelja (ali i u komunikaciji sa odeljenjskim starešinom, na roditeljskim skupovima, u školskom odboru). Suštinska participacija roditelja jeste iskazana u razvoju etosa konkretne ustanove.
Stručni organi škole su: nastavničko veće, pedagoški kolegijum, stručna veća za oblast predmeta, stručni aktivi (za razvoj školskog programa, za razvojno planiranje), tim za samovrednovanje, tim za inkluziju, tim za prevenciju nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja dece/učenika, ostali timovi.
Neophodna je koordinacija svih stručnih organa u školi i podizanje sistema škole upravo zavisi od njih kao najznačajnijeg mesta gde se osmišljava, razmenjuje, analizira, donose odluke za intervenciju i realizaciju u procesima škole. Blagotvorni uplivi u slučaju kvalitetnog rada stručnih organa se očitavaju u radu nastavnika, sa jedne strane, ali i prema menadžmentu škole, sa druge strane. Sve odluke treba da budu razmotrene i pripremljene u stručnim organima, a nastavničko veće je mesto gde se daje konačno mišljenje, bez razloga da se pretvori u stručni forum za poluuređenu raspravu o svemu i svačemu.
Efikasan rad stručnih organa dovodi i do kvalitetnijeg rada organa upravljanja i rukovođenja, tako da nema zamagljivanja u sagledavanju stvarnog stanja stvari i lakše se donose odluke na nivou menadžmenta. Nastavnici treba da rade u timu i razmenjuju u okviru standardizovanih procedura, tako da svi učenici budu izloženi jednako kvalitetnom uticaju škole, a da to ne zavisi od toga „ko je pao kod kog nastavnika“.
Pedagoški kolegijum je primer krosfunkcionalnog menadžmenta školom i prevazilazi fragmentaciju škole po nastavnim predmetima, jer ga čine rukovodioci stručnih organa. Značajan je u koordinaciji stručnih poslova i kroskurikularnom planiranju procesa učenja. Stalnim poboljšavanjem procesa se podiže kvalitet i izbegava se ulaženje u niz inovacija kao dramatičnih skokova kvaliteta, odnosno kao nizova singulariteta procesa.
Proces mora da bude neprekidan (kontinuiran) i tako da bude praćen da se neprekidno vrše korekcije poboljšavanja (nikako skokovite jer su upravo dramatične), prethodnim analizama, monitoringom u toku i dobrim operativnim planiranjem. Pedagoško – instruktivni rad i stručno usavršavanje su polja u kojima pedagoški kolegijum razmatra i zauzima stavove, koji su osnova za donošenje odluka.
Izvor: kragujevacke.rs